Probuđeno jutro u beskraju,
Sniva svoju trajnost u treptaju.
Samoniklo seme u klijanju,
Razsejava klicu u sijanju;
Neće njenu svetlost u tinjanju,
Goneći je hoteć k usijanju.
Odenuto neprovidom zore,
Divotama prozračne odore,
Obmotava i zemlju i more,
Vihorima svemoćne pokore.
Huk svežina prostranstvima kreće,
Daljinama, u dubine slazeć,
Sumorniku da dokaže veće,
Teskobama klicu nade tražeć.
Nagoveštaj spokoja se širi,
Mladika se bujno razlistava,
Tegobniku bolnom, da se smiri,
Dah života tugu odagnava.
Plaštom neba zaiskriće suza,
Iskonima, Božanski sanjana,
Čarom stiha zapevaće muza,
Orfejevom lirom podsticana.
Iznedriće sobom udivljenje,
Silno pesmi dati nadahnuće,
Umirućim srcima spasenje,
U lahoru zore nadiruće.
Čokot lozu slastima daruje,
Sokovi se grozdovima gnezde,
Pobedom se jutro obznanjuje,
Nebesa se obukla u zvezde.
Kliktaj zore zvonko odjekuje,
Ustreptalim damarima sveta,
Umrla je tama, ili snuje,
Nema niko danu da zasmeta.
U ne prolaz hoće da se utka,
I osvešta plamenom svetosti,
Zaboravu da nema trenutka,
U blistavom sijanju večnosti.
Probuđeno jutro u beskraju,
Sniva svoju trajnost u treptaju.
………….
