Crtica 4 Rema iz Ugande

Treća nedelja na poslu. Radni vikend. Nema šefica. Šefovi nikad izgleda nisu ni kročili nogom u ove krajeve.
Inače, muškaraca na “mom” spratu, dementnog odeljenja u staračkom domu na Severnoj plaži (Nordstrand) u Oslu, skoro i da nema. Mogu se izbrojati na prstima jedne ruke nekog nemarnog stolara kome je cirkular odfikario par prstiju.
Ukupno nas je troje: ja, Mozes, negovatelj iz Nigerije (za koga se priča da je odbegli princ), i Kiro, bolničar iz Australije (koji ima norveške korene pa se takoreći vratio u prapostojbinu).
No dobro o njima neki drugi put, sada je Rema u glavnoj ulozi.

Prvi put u životu sedim nasamo sa nekom Afrikankom koja mi je koleginica na nekom poslu. U stvari, ja po prvi put u životu imam posao, a koleginica iz Ugande.
Da l’ je ovo san ili java, dobri moj! Život se izgleda baš poigrava sa mnom.
Skoro negde se davao film The Last King of Scotland koji je na mene ostavio jak utisak.
Pitao bih saradnicu Remu mnogo toga, pre svega o Idi Aminu i njenom mišljenju o njemu, ali se ne usuđujem.
Moj norveški je izuzetno loš, po mom mišljenju, a ne bih da ispadnem smešan i jadan u društvu osobe sjajnog dupeta kao što je Rema.

Obavismo prvih sat vremena nege, koji je fizički malo naporan, pa zatim sedosmo.
Uzesmo novine u ruke, napravismo sebi doručak, posluživši se frižiderom krcatim svakakve hrane namenjene stanovnicima doma.
Napunismo čaše i šolje džuseva, voćnih jogurta, čajeva i kafa. Zavalismo se u sofe i počesmo tako da ćutimo, tek ponekad prekinuvši ćutanje nekim kratkim pitanjem i još kraćim odgovorom.

Prijatnost ćutanja kao oblik ponašanja u društvu neke osobe, u svom prethodnom životu u domovini nisam spozn’o, iako sam čuo, naravno, da ako s nekim možeš da ćutiš, s tom osobom deliš prijatne trenutke.
Sa sigurnošću tvrdim da se za ovih nekoliko nedelja u Norveškoj nisam tako prijatno naćutao ni sa kim, iako sam mnogo vremena proveo ćuteći i slušajući.
Uz nedostatak prethodnog iskustva u spomenutom, mogu sa sigurnošću reći da se u životu ovako prijatno nisam naćutao s nekom.

Ćutim, sa podignutim novinama kao paravanom i zamišljam Remino putovanje iz Ugande u Norvešku.
Znajući ponešto o Ugandi iz „Politike“ i filma o Škotlanđaninu u službi sumanutom Idiju, a puštajući mašti na volju, pada mi na pamet sledeće: bežanje iz rodne kuće, prevoz nekim prenatrpanim kamionetima pa putevima punim nekakvih barikada, naoružanih paravojnih formacija, sekti, regularne vojske, lokalnih bandi gde je glava u torbi u svakoj krivini.
Božjom milošću ili nekom srećnom okolnošću, kada život visi o koncu, postara se stvaralac ili slučaj da glavni akteri ove priče, bez da im fali i dlaka s glave, stignu u neku sigurniju luku.

Prelazak preko Sredozemnog mora, splavovi i trošne lađe su bile novi izazov. Rema sa malim detetom u borbi da sebe i njega prehrani.
Zatim, kolone žena sa decom u redu ispred ambasada, pa potom, na aerodromu ista slika.
Dolazak u Norvešku, smeštaj u prihvatilištima za azilante. Centar za azilante prepun nesrećnih ljudi iz celog sveta.
Prognani ljudi ostali bez prijatelja, porodice, domovine i još ko zna čega.
Sada u stranoj zemlji, predani na milost i nemilost ljudima čiji jezik ne poznaju.
Ne zna se kome je teže i ko se koga više boji. Prognani milosrđa domaćina ili prihvatioci naravi izbeglih.
Sve je izgubljeno, ili skoro sve.
Ili ništa nije, jer su glave na ramenima.