Crtica 8. Utisak jednog dana

Predrag Aleksić, Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM .Crtica 8. Utisak jednog dana

Ide život dalje, kaže jedna avganistanska izreka. Norvežani kažu: takav je život. Verovatno i mnogi drugi narodi imaju neku sličnu poslovicu. Životi, u stvari, i jesu puni raznih događaja posle kojih čovek , pomirljivo slegnuvši ramenima, kaže: „ide život dalje“, ili „takav je život“ !

Bili oni lepi ili ružni, prijatni ili teskobni, životni dobici ili gubici, reka života neumoljivo ide svojim tokom, noseći sve naše tuge i radosti ka ušću u neki veliki bezobalni okean. Ovom analogijom bi se moglo zaključiti da životne situacije dolaze i prolaze, sve do jednog trenutka kada ovom životu dođe kraj. A on, naš život, neće ponovo doći, neće se ponoviti. Nema generalne probe, nema reprize. Postoji samo premijera, predstava gde ne biramo ni glumce, ni režisera, ni mizanscen. Uz opravdanu sumnju da drugi životi ne postoje, ne preostaje nam ništa drugo osim da život podelimo na delove, gde ćemo posle svakog od njih reći: život ide dalje. Ovako podeljen, život je pregledniji, dostupan da ga naš ograničeni um obuhvati, postavi na osu vremena i prostora i uradi, kakav-takav, zlatni presek . Drukčije rečeno, da podvuče crtu. Ako ga posmatramo kao niz epizoda nekog serijskog filma, primetićemo da je , kao i u serijama, radnja dramatizovana. Naravno, serije imaju različite zaplete, tematiku, nekad su manje a nekad više zanimljive. Glumci su u njima pogođeni životnim situacijama, i posle tog ranjavanja, stiču novu snagu, opororavljuju se, a ponekad ne uspevaju da ustanu, podlegavši ranama. Opet, u ovim serijama nailazimo na likove kojima je život bio naklonjen, koji su prelazili iz jedne srećne okolnosti u drugu. Dakle, glumci uglavnom igraju uloge životnih boraca, ili životnih srećnika. Ipak, životni borci ne završavaju uvek tragično, kao što ni životni srećnici nisu uvek miljenici fortune. Srećnici, najčešće nenaviknuti na borbu, nalaze se tada u nezavidnom položaju.

Sve ljude koje srećem kako stoje u redovima ili sede u čekaonicama javnih ustanova u Oslu svrstavam u kategoriju boraca. Često su to borci sa ranama iz okršaja, uznemireni, zbunjeni, očekujući prave informacije o svojim pravima i obavezama, udubljeni u razne formulare na za njih stranom jeziku, na osnovu kojih će tražiti radne dozvole i porezne procente.

U jednom neuglednom, ledeno-sivom uglu, u jednoj od mnogobrojnih „čekaonica života“, koje sve neodoljivo podsećaju jedna na drugu kao da su delo istog metafizičkog neimara, vidim neke klince iz Letonije. Oni zbijaju šale, prekraćujući vreme dok se na sterilnom displeju ekrana ne pojavi njihov broj, što će značiti da su oni na redu. Stariji ljudi su manje snalažljivi nego mlađi. Njihova lica su prožeta brigom i ozbiljnošću. Oni znaju tek poneku reč norveškog, a ni engleski jezik im nije jača strana. Možda je to razlog što se mlađarija tako ležerno ponaša; oni uvek na raspolaganju imaju engleski kao poštapalicu, kada njihov šepavi norveški zakaže. Jedini spas za seniore jeste jedna Poljakinja, službenica koja govori ruski, engleski, poljski i norveški.

Na drugom kraju hodnika, na podu umazanom blatom, sedi jedna devojka i vrti svoju dugu kosu oko prsta, gledajući u svoje nokte. Njen pogled je tužan; u njemu se vidi da se pomirila sa svojom sudbinom, da je prihvatila neminovnost svih prošlih i budućih poraza koji je čekaju u stranoj zemlji. Rekao bih da je odsutnost njeno trenutno stanje. Imam osećaj da svaki namotaj svetlo smeđe kose oko njenog dugačkog kažiprsta predstavlja po jedno razočarenje doživljeno u surovim imigrantskim danima u Norveškoj ili desavanjima u svojoj domovini. Ona uporno nomotava svoju svilenkastu kosu oko tankog, lepo izvajanog prsta, ali avaj! Prst nije dovoljno dug, na njemu nema mesta za svaki namotaj kose, za svaku proživljenu tugu i strepnju u dugim danima i noćima. Zato ona raspliće kosu i ponovo je namotava, izvlačeći iz sećanja uvrede, strahove i tegobe, češajući stare rane.

Odlazim na kafu, da bih nekako prekratio ove mučne minute čekanja na red. Vratio sam se posle sat vremena, i zatekao tu devojku kako sedi na istom mestu. Potajno sam se nadao da će otići, da neću morati ponovo da je gledam, da se suočavam sa njenom tugom. Imao sam neprijatan osećaj da njena tuga postaje pomalo moja, da što je duže posmatram njena tuga kao neki mutirani virus gripa prelazi na mene. Sada je sedela malo drugačije: skupila je noge u kolenima, skoro dodirujući grudi, i dalje duboko zamišljena, potpuno sama u inače ljudima prenatrpanom hodniku. Tuga ima tu moć da čoveka čini usamljenim, odvojenim od ostatka sveta; kao nekakav nevidljivi zid, ona stoji između nas i drugih ljudi, nemilosrdno nas čupa iz vremena i prostora i baca u neke svoje predele. Tuga je sebična, želi nas samo za sebe; ponaša se kao ljubomorna žena koja svaki naš pogled na drugu stranu tumači kao najgoru prevaru: „Ne ! Vrati se meni, ne gledaj tamo“, sikće ona ! „Ti si moj, ti pripadaš meni“, podmuklo preti, ne dajući jadnom čoveku da skrene pogled u neku drugu, vedriju stranu.

Na zidu iznad njene glave stoji karta sveta. Tačno iznad njene lepe, tužne glavice ucrtan je Rt Dobre Nade. Prizor: Rt Dobre nade i nesrećna devojka u ribarskim čizmama. Njene šarene čizme za kišu čine ovu čekaonicu malo vedrijom. U isto vreme, te čizme toliko odudaraju od njenog trenutnog rapoloženja, da to prosto počinje da mi bode oči: „vesele čizme na tužnoj devojci“, razmišljam, „kakav kontrast“! Možda ipak onaj RT Dobre Nade upisan na karti iznad njene glavice aludira na neka bolja vremena koja su pred njom. „Samo još malo strpljenja malena princezo, i sve će biti bolje“, kao da poručuje karta sveta. „Nemoj se sada predati, izdrži još malo, svetliji dani su pred tobom“! „Trgni se, ustani, uspravi se, smogni snage, podnesi još jedan udarac malena“!, nastavlja Rt da je bodri. „Još samo ovaj talas, i uplovićeš u mirnije vode devojčice“.

A ona i dalje namotava zlataste pramenove oko prsta, duboko zamišljena. Ona ne čuje i ne vidi da ima nade, da uvek postoji sutra, da uvek može ponovo i ponovo da pokuša. Do grla potopljena u svoj jad, ona ne može da shvati da je sutra novi dan. Za nju postoji samo ovaj dan, i beskrajni minuti i sati rvanja sa sopstvenim porazima. „Pogledaj u kartu“, mislim se u sebi, „ tu ti je odgovor, baš tu pored tvoje glave, a ti ga ne vidiš“.

„Ima nade, uvek ima nade“, govori Rt.

„Zašto ne pogleda u kartu“, razmišljam, „zašto je toliko teško otrgnuti se iz tog čeličnog zagrljaja tuge“. „Odgovor joj je tu, pred nosom, samo kad bi pogledala u kartu, i shvatila poruku“.

Da li će ova karta sveta koja ju odvukla ovoliko daleko od kuće, biti darežljiva i ispuniti njena očekivanja, da li će joj dati odgovor i utehu u samotnim časovima u čekaonici direktorata za emigraciju UDI ? Male su šanse da nešto više o njenoj sudbini doznam, ali jedno znam sigurno: Kada bi ovaj prevrtljivi svet ispunio ono što joj ja želim, onda sigurno ne bi bilo mesta za tugu u njenom životu. Toliko mi je prirasla za srce ova devojka o kojoj ne znam ništa, da sam prosto iznenađen svojim osećanjima. U okolnostima gde je ona potpuni stranac za mene, nesvesna mog prisustva, nesvesna bilo koga oko nje, ova devojka mi je bila najbliža osoba na svetu. Ne mari što ona ne zna da ja postojim – ja znam da postoji ona i Rt Dobre Nade iznad njene lepe glave. Možda sam u njoj prepoznao svoju tugu, onu prazninu koja kao senka prati svakog ko je napustio svoju zemlju. Možda je to nit koja nas veže bolje od bilo kakve priče i praznih fraza koje se razmenjuju pri upoznavanju.

„Želim ti sve najbolje, mali anđele“, nemo joj poručih.

„Samo pogledaj u kartu sveta iznad svoje glave“, tiho sam ponavljao u sebi.

„Samo pogledaj u kartu, molim te.“