Crtica 11. Život je crtica
Predrag Aleksić, Fredrik Aleksandersen KAKO SAM UČIO DA ĆUTIM . Zapisi iz prve gasterbajterske godine.
Koliko sam puta promenio mišljenje o Norveškoj, Norvežanima, ostalim Evropljanima zatim , Crncima, Azijatima, Latinosima, Marsovcima, svrsi mog dolaska u Norvešku u ovih prvih pola godine, Bog sami zna.
A tek o pripadnicima naroda bivše Jugoslavije ! Svako ko govori moj jezik istovremeno bi postajao moj brat ili sestra, najrodjeniji. Svaki Poljak, Rus, Čeh Ukrajinac, i ostale i koji bi prepoznali svaku petu reč mog jezika, bili bi mi braća i sestre od strica, ujaka i tetke.
Što su kraće u Norveškoj, to smo bliži u srodstvu.
Maltene svakog stranca, bio ono azilant ili radni migrant, smatrao sam za bliskog rođaka pa sam se i raspitivao kod njih o njihovim iskustvima, u prvim mesecima boravka u tuđini.
Mnogi od navedenih koje sam sreo tokom ovih prvih meseci u Norveškoj su rekli sledeće, na ovaj ili onaj način:
Život u Norveškoj je ustvari jedna mešavina borbe i koristi. Sama borba i sticanje materijalne koristi vode do zadovoljstva ali to zadovoljstvo biva kratkog roka, obično vezano za datume primanja plate i odmora kada putujetemo kući, u domovinu. Suštinsko zadovoljstvo življenja u inostranstvu većina njih nisu doživela i smatraju da je to nemoguće, iz mnogo razloga, pre svega socioloških.
Upoznavši se sa nekim čovekom, naučivši novu reč iz norveškog jezika, prošetajući novom ulicom, menjao sam mišljenja.
Menjao sam ih cešće nego li čarape.
Nekada sam mišljene menjao nekoliko puta dnevno o istoj stvari, reči, izrazu, Norvežanima kao naciji i Norvežanima kao ljudima.
Koliko sam puta poželeo da postoji samo jedan jedini jezik kojim pričaju sve ljudi u svetu, Bog sami zna.
Ali valjda je to prirodno, kako sam sticao nova poznanstva tako sam dobijao mnogo novih informacija i poluinformacija koje sam samo delimično razumevao pa sam, valjda potpuno i zabudalio u primanju.
Nije moj mozak navikao da se upotrebljava u ovim brzinama i razumeva nametnutim intenzitetom. Zato verovatno obradjuje podatke uz bagove pa ispravlja već formirane misli. Pa sve tako, nanovo. Nije mu lako, moram priznati. Zbunjen je, kao i ja.
Baš večeras, odgledah jedan američki film na norveškoj državnoj televiziji, NRK. Titlovan na norveškom jeziku, naravno.
Ukratko.
Dečak koji ima Daunov sindrom pomaže bivšem sportisti da se izbori sa porokom i otrezni. Prosečan film, za koji sam mislio da sam izgubio sat i po vremena moga života , kao i mnogih drugih noći dosad u životu, tako verovatno mnogih noći i od sada, uostalom.
Dosadne replike, otrcane fraze, komentari i reči podrške protezu se kroz ceo film , ali Bože moj, rekoh barem sam malo učio norveški jezik ako film nije zadovoljio moj ukus.
Međutim, na sahrani na samom kraju filma izgovori sveštenik ovo i popravi značajno moj utisak o ovom filmu.
„ Život je kratak.
A to znači da treba živeti hrabro, a ne biti opterećen strahom.
Mi moramo odlučiti da li su naši snovi veći od uspomena ili ćemo u suprotnom biti zaglavljeni u prošlosti.
Život je osmisljen da se živi!
Da se živi punom snagom!
Znate, ako pogledate malo okolo po groblju, videćete da postoje dva datuma na svakom spomeniku.
Datum rodjenja i datum smrti.
Svakom ljudskom biću su zagarantovana ova dva datuma.
Ali ta MALA CRTICA koja stoji izmedju ta dva broja, to je ono sto DEFINIŠE naš ŽIVOT.
Zato, osmislite svoju crticu.
Živite, zaista živite !”
E taj kratki govor je zaslužan za ovo malo slova i mudrovanja. Privuko je moju pažnju u zaista prosečnom filmu u kome radoznali i angažovani dečak, daunovac pokreće bivšeg sportistu, uspešnog na lokalu a sada alkosa da uzme život ponovo u svoje ruke i otrgne ga iz ruku Boga Bahusa i njegovih vragolija, njegove milosti i nemilosti.
Da li su oni ovo od nekog prepisali ili prepričali kao što sam ja od njih, ne znam, ali mi se ovih dana mnogo svidja ova definicija života.
ŽIVOT JE CRTICA – izmedju dva zagarantovana datuma. Definiši je !
Pa hajde da malo sazvaćem ovu misao i uklopim je u moje skorašnje dogadjaje u životu.
On, život, i nije baš tako kratak vremenski period , gledano sa stanovišta postojanja ljudskog roda i civilizacije. Ako bi čovek živeo malo iznad nekog norveškog proseka, recimo, 100- tinak godina, samo je 20-25 generacija prošlo od postanka nekog iole razumnog Sveta do danas, zar ne ?
Nije to mnogo, čini mi se ovih dana.
Mnogi opet kažu da se u životu dese par bitnih datuma, izuzev ova dva koja pišu na svakom spomeniku, sa leve i desne strane crtice.
Ako se čovek osvrne na uspomene to će verovatno biti, početak skolovanja, prva ljubav, venčanje, datumi rađanja dece, oglaska u penziju.
E tu se vraćamo na govor sveštenika na sahrani.
„ Mi moramo odlučiti da li su naši snovi veći od uspomena „
E sad čujte ovu moju mudrost, Život će imati mnogo malih, drugima nebitnih datuma, ako se okrenemo snovima i planovima koje IMAMO i koji su samo NAŠI.
E sada, zastanimo malo ovde.
Imamo samo još jedan mali korak da bi smo pokušali život učiniti značajnijim i ispunjenijim!
A to je, ispunjenje planova i želja.
E, TU MORA DA OSTANEMO CEO ŽIVOT.
Roditelji, stariji poznanici i prijatelji ( a i mladji, vjerujte mi ) reći ce nam da se okanemo velikih planova i okrenemo realnom životu, privredjivanju i preživljavanju , pre svega. Ustvari oni se shvataju da tamo, u snovima, počinje sve što čini život, čak i ispunjenijim i značajnijim nego što smo i u tim istim snovima, snili.
Baš tu DEFINIŠEMO CRTICU , što bi rekao sveštenik u filmu.
Baš tada odlučijemo, da li hrabro ka životu kroz stavove, mišljenja i iskustva koja smo sami oformili ili pak stazama i putevima koji su roditelji, poznanici i prijatelji za nas osmislili i utabali.
I još nešto da se razumemo. Ovakav život nije neka ” šetnja po oblacima ” već naprotiv izuzetno neizvestan, pun saplitanja i ustajanja, lomova i ponovnog sastavljanja ali sama neizvesnost i novina čine ga posebnim i DEFINISANIM samo od nas samih.