Crtica 2 Četvrti r/jadni dana

Izgleda da ništa na ovom svetu nije baš toliko teško, ružno ili strašno koliko nam se u trenutku događanja baš takvim čini.
Od negovateljice koja me obučavala u prva tri radna dana na poslu, naslušao sam se svega i svačega. Sreća, bila je Makedonka koja živi u Norveškoj preko trideset godina, pa mi je informacije prenosila na srpsko-hrvatskom jeziku koji je pričala tečno. Za njeno znanje norveškog bezveze je trošiti i reči ako je posle 30 godina života u tuđini govorila maternji bolje od mene.

Iako nisam baš neka tračara, niti sam neko koga čavrljanja o drugima nešto posebno privlače — hteo ne hteo, saznao sam od nje svašta. Ali ruku na srce, bilo je tu i korisnih saveta vrednih pažnje, pored onih uobičajnih ko je kakav, šta ko radi, kako od pacijenata (ili ispravnije reći korisnika usluga) tako i od saradnica i šefica. I naravno, koji se deo posla može otaljati, bilo je posebno zanimljivo.

Buran je njen dosadašnji život. Pobegla je od kuće sa devetnaest godina, zaljubljena u čoveka koji je već živeo u inostranstvu. I kako to već obično biva, zaljubljenost, avantura, želja da se doživi nešto novo, popravi životni položaj, doveli su je u Norvešku. Tako sam prve informacije o poslu u Norveškoj dobio na maternjem jeziku udaljen 2800 km od matere (kaže Google).

Ona je pričala, a ja sam slušao, potvrdno klimao glavom i postavljao neka pitanja kako bih se upoznao sa poslom koji me mnogo plašio, a malo privlačio.
I kako to obično biva, koliki god trud ulagao da zapamtim sve što će mi trebati — imena pacijenata na tom odeljenju, broj soba pacijenata, vrste i boje pelena itd. — ništa mi od toga nije polazilo za rukom.
Ništa se nije htelo zapamtiti jer sam pod velikom napetošću i maltene parališućim strahom, a istovremeno mi nedostaje pažnja i zainteresovanost za materiju. A da problem bude još veći, snalaženje u prostoru mi je loše (ili ispravnije — ne znam gde udaram); boje ne raspoznajem baš najbolje, a većinu imena ni naših ne pamtim, a kamoli norveških.
Kuku meni sinjoj kukavici, prođe mi kroz glavu.

Tri smene je ona meni pričala „po naški“, a ja sam od toga zapamtio isto kao da je norveški zborila. Tešio sam se time što mi se povremeno učini da je poneka makedonska reč ipak kriva što ne razbiram lesno.

Nego, kada smo već ovde, hajde da se osvrnemo malo i na moje praktične veštine na poslu.
Spretnošću se uvek može nadomestiti nedostatak poznavanja teorijskih znanja i jezika, zar ne?
Što se tiče nege i brige za stare ljude i mog prethodnog iskustva, ono je bilo ravno — ne nuli, nego prekriženoj nuli.

Među nama rečeno, moje ruke ni mene nisu nešto preterano negovale i zapirale, a kamoli kakvo drugo čeljade, bilo ono mlado ili staro — muško ili žensko.
Glavni moj adut na intervjuu na kom sam dobio posao bila je potvrda na kojoj je pisalo da sam volontirao tri meseca u JU „Grabovac“ po završenoj srednjoj medicinskoj školi (prekvalifikacija). Ona je, ustvari, proizvod ili ti ispljuvak četiri dana šetkanja po Staračkom domu u Risnu. Tamo sam se u lekarskom mantilu (pozajmljenom od brata) razvlačio po odeljenjima, podizao obrve uz smešak kada prođem pored kakve koleginice, kao da sam zamenik direktora. Zamišljao sam tada kako bi fino bilo da je direktor, doveden naravno po političkoj liniji, u ostavci, jer ima neka pametnija posla pa je meni prepušteno rukovođenje javnom ustanovom.

Što se tiče samih pacijenata u Risnu — njima sam najviše prišao do vrata sobe. Dalje nisam išao, a i što bih. Tu, naslonjen na štok, prekrštenih ruku — klimnuo bih glavom par puta „saradnici“ i nastavio u nepoznatom pravcu.

Razumem ja da nisam dobio ovde u Oslu posao zbog toga što sam ja njih prevario utiskom prevejanog i iskusnog negovatelja iz Risna, već što im je trebao neko — a ja sam igrom slučaja baš tad bio taj neko.
Ako sam uopšte ikoga i prevario, prevario sam jedino samog sebe (kako to obično u životu i biva), čemu ćete biti i svedoci ako se još kratko zadržite.

Elem, da se mi vratimo na taj osetljivi prelaz posle tri dana obuke na samostalan rad kada više nema dobre moje Makedonke da na posao prione i iza koje mogu da se zaklonim od pitanja i potreba povremeno zahtevnih korisnika usluga i radoznalih koleginica.

Četvrti dan mog prvog radnog odnosa protekao je u velikom jadu. Prva tri radna dana dobra moja Makedonka je sve radila a ja sam posmatrao i blagodario. To se zove opplæring ili obuka, što bi mi rekli.
Četvrtog dana, popodnevna smena, sam na grupi sa 7 pacijenata. Izgubljen kao siroče, mlatarao sam po hodnicima gore-dole, levo-desno, otvarajući po nekoliko puta jedna te ista vrata, ne znajući šta uopšte tražim, a ipak pretvarajući se svo vreme da sam u nekoj žurbi i nešto važno obavljam. Tražim pacijente po odeljenju, da im tobože pomognem, a da nisam siguran kako izgledaju (jer sam zaboravio), ne znajući ni kako se zovu, a najgore od svega je da nemam blage veze kako im ja uopšte mogu pomoći!

Vo imja Oca!

Zabezeknut, gledajući povremeno na sat i računajući da za taj dan mog gubljenja u poslu zarađujem 25 evra po satu moje pogubljenosti, nasmejah se samom sebi i malčice odvažnijeg koraka nastavih da bauljam ne znajući i dalje da l’ sam poš’o ili sam doš’o.

Nekako privedoh to četvrto veče kraju. Kada sam skinuo uniformu, obukao civilno odelo, izašao na svež vazduh i krenuo prema tramvaju, osetio sam se kao da sam teret neke velike nedaće, bar na trenutak, spustio.
Bar do sutra ujutru, kada počinje novo poglavlje — rad u prvoj smeni sa Vivi i Lilijen.

PS. Srećom, uvideo sam narednih nedelja da se na dementnom odeljenju većina stanovnika ponaša slično meni, tako da niko nije primetio ništa neobično te februarske večeri u Domu za stare „Severni pašnjak“ (Nordseterhjemmet) na „Severnoj plaži“ (Nordstrand) u severnom delu Osla, na severu Evrope.